Dobar glas daleko se čuje, pa je tako i priča o Turniru prijateljstva došla čak do Italije, do čoveka koji je dugi niz godina igrao u tada najboljoj ligi Evrope. Do čoveka koji je postao simbol Atalante iz Bergama i koji je igrao za Italiju na svetskom prvenstvu 2002. godine u Japanu i Južnoj Koreji.
Reč je, naravno, o Kristijanu Doniju.
Kada je čuo za Turnir prijateljstva, Doni se nije dugo premišljao. Spakovao je kofere i krenuo put Bijeljine kako bi uživo gledao najtalentovanije fudbalere iz ovog regiona. I, prema njegovim rečima, nije pogrešio.
– Puno putujem po Evropi i gledam slične turnire, ali ovakav nivo organizacije u svim segmentima i prisustvo tolikog broja klubova koji su obeležili istoriju fudbala na balkanu i Evropi za mene deluje impresivno. Jako dobro znam koliko je teško organizovati ovakav turnir i na ovom nivou. Sve pohvale, zaista. Zadivljen sam kvalitetom ekipa i fudbalera koje sam video.
Koliko je važno da mladi igrači imaju jedno ovakvo iskustvo?
– Ovo su najbolji igrači u svojim zemljama i izuzetno je važno da mogu da se porede u fudbalskom smislu sa najkvalitetnijim vršnjacima u okruženju. Jedini način da fudbaler napreduje su utakmice ovakvog tipa.
Upravo su fudbaleri sa ovih prostora imali snažan uticaj na fudbal u Italiji, poput Mihajlovića, Savićevića, Bobana, Jugovića…
– To su sve bili top igrači. Dali su mnogo fudbalu u Italiji, ali mislim da je i Italija njima pomogla da dograde svoje kvaitete i uđu u istoriju ove igre. Ne samo u Italiji, već i u Evropi i svetu. Mislim da je iskustvo koje su stekli u Seriji A bilo od velike koristi i njihovim reprezentacijama, jer to je bilo doba kada se u Italiji igrao najbolji fudbal na svetu, a igrači sa ovih prostora su bili glavni protagonisti.
Tokom skoro 15 sezona provedenih u Seriji A imali ste priliku da igrate protiv mnogih fudbalskih asova iz našeg regiona, kako biste ih opisali?
– Mihajlović je bio impresivan, imao je veliko fudbalsko znanje ali i neverovatan karakter, toliko neophodan da biste bili najbolji u ovom sportu. On sada pokazuje te osobine i kao trener i blizu je toga da se i u trenerskom smislu ostvari slično kao u igračkom. Šta reći o Savićeviću? Prirodni talenat, kakav se jednom rađa. A Boban, on je jednostavno bio fudbal.
U etno selu Stanišići ste sreli i vašeg starog poznanika iz Serije A – Savu Miloševića…
– Ne samo što smo se sreli nego smo se, na moju žalost, podsetili na neverovatan gol koji je Savo dao mojoj Atalanti dok je igrao za Parmu. Odgledali smo taj gol sada zajedno na internetu i ustanovili da zapravo nije bilo spektakularno to što je prešao petoricu odbrambrenih igrača, nego što je trojici od njih proturio loptu kroz noge. Milošević je bio veliki igrač, fizički snažan, a sofisticirane tehnike.
I danas igrači sa ovih prostora imaju značajnu ulogu u italijanskoj ligi. Da li pratite njihove partije?
– Za Džeka smo svi znali da je klasa, ali je italijanski šampionat specifičan, pa je nekome potrebna i cela sezona da se prilagodi, što je upravo bio slučaj sa Edinom. Već u drugoj sezoni je eksplodirao i potvrdio ko je postigavši neverovatnih 40 golova u svim takmičenjima. Mandžukić je specifičan igrač koji je malo u senci većih imena u Juventusu, ali je i dalje veoma važna poluga u ekipi. Moram da kažem da je Lazović u Đenovi odigrao jako kvalitetno drugi deo sezone. Ljajića jako dobro poznajem, igrač savršene tehnike. Potreban mu je kontinuitet i mislim da je za njega odlično da mu je Mihajlović trener. Kao vezni igrač dao je više od 10 golova za Torino što je jako dobar skor u Seriji A. Mislim da će on biti još dominantniji sledeće sezone. Kada su mladi igrači u pitanju, igrač koji se meni najviše svidja je Sergej Milinković-Savić. Impresioniran sam činjenicom da tako mlad igrač ima konstantno visok nivo igre i da je u tolikoj meri važan za ekipu. On će biti budućnost svetskog fudbala. Takav potencijal dugo nisam video.
Ne možemo da ne spomenemo primer Frančeska Totija, legende svetskog fudbala čija je priča veoma slična vašoj. Kao što je on ostao veran Romi tokom cele karijre, tako ste i vi proveli više od 10 godina u Atalanti, odbijajući mnogobrojne ponude od najvećih klubova. Koliko je tako nešto teško videti u modernom fudbalu?
– Mislim da je jako teško danas imati igrače koje ja zovem zastavama klubova, kao što smo bili Toti i ja. Za sve one koji su romantični kada je fudbal u pitanju, nema ništa lepše nego da vide da je igrač veran ekipi u kojoj je ponikao i za koju navija. Ali u savremenom fudbalu to je postalo skoro nemoguće. Zato je slučaj Toti toliko emotivan i specifičan.
Attachment
