Život se ne broji po broju uzdaha, već po trenucima od kojih zastaje dah. Jedan takav dogodio se 21. decembra, 1983. godine u Splitu, na čuvenom Poljudu, pred 30 hiljada gledalaca i očima cele Jugoslavije.
Reprezentacija je igrala ključni meč za prolaz na Evropsko prvenstvo i bila joj je potrebna pobeda protiv Bugarske.
Kada se duboko zagazilo u 90. minut, na semaforu je stajalo 2:2. Safet Sušić je dao dva gola za Jugoslaviju (31, 53. minut), a Iskrenov i Dimitrov (28, 60. minut) za goste. Cela nacija je bila ispred TV ekrana i pratila prenos uz izuzetno emotivnog Mladena Delića. I tada je počela da se piše istorija. Vreme je teklo, a čuveni sportski komentar u dahu govorio:
– Nema više vremena za bilo šta! Nema vremena! Četrdeset pet, 38. Vujović, Vujović. Evo šansa. Gol, gol, gol!!!
Pa ljudi moji, je li to moguće, ludnica, šta je ovo! Šta će se ovo dogoditi, 3:2! Pa ljudi, šta je ovo! Šta je ovo! Radanović, Radanović, Radanović, Radanović…
Pa je li to moguće, ljudi moji, kakva sreća. Tresu se tribine!
Pa šta ću vam reći poštovani gledaoci. Vidite, šta je to, 3:2. Radanović!
Više od tri decenije kasnije, istorija je oživela u etno selu Stanišići. Ljubomir Radanović, strelac gola koji je Jugoslaviju odveo na Euro 1984. u Francuskoj, pojavio se na Turniru prijateljstva. Neki novi klinci nisu ni znali kakva čast im se ukazala. Ali, većini je bilo dovoljno reći – Ljudi moji, pa je li to moguće. I odmah su shvatili o kome se radi.
– Uh bilo je to baš davno – rekao nam je Radanović koga smo zamolili da evocira uspomene na gol i trenutak koji se i danas često vrti na TV ekranima, u mnogim špicama.
Radanović je kroz osmeh nastavo:
– U tom trenutku, najmanje sam bio svestan značaja tog gola i svega što smo uradili. Sećam se da je moj drugar, novinarska legenda Zoran Milović, odmah posle utakmice došao u Split i rekao „Ljubo, je l’ znaš da si ušao u legendu“. Znao sam da sam dao važan gol, ali nisam ni slutio da je bio toliko specifičan, toliko jedinstven. Igrači obično tek kasnije shvate značaj. Za mene je to bila važna utakmica, splet srećnih okolnosti i prelepa uspomena.
Na pitanje, da li je imao priliku da upozna komentatora Mladena Delića koji je celoj priči dao posebnu dimenziju?
– Nažalost, nismo se susreli. To je bila poslednja utakmica te godine, pa smo Miodrag Ješić i ja odmah uhvatili avion iz Splita za Beograd. Sećam se da je tu bio veliki broj novinara, da su svi bili u euforiji. Sve se brzo dešavalo. Meni se sve to vratilo dan kasnije. Kada smo došli u prostorije kluba, već je bila proslava u hotelu Interkontinental. Mislim da sam tek tada shvatio ogroman značaj svega što se dogodilo.
Zub vremena nije naštetio značaju tog gola i komentaru Delića?
– Čini mi se da je vremenom još više dobilo na težini. Uspomene naviru pogotovo kada se organizuje Turnir prijateljstva i njemu slični koji imaju za cilj da promovišu fudbal i rade na sjedinjavanju ljudi. Sve što je vezano za staru Jugoslaviju, ljudi nesvesno potenciraju da bi se obnovilo to druženje, to prijateljstvo.
Na kraju razgovora, bivšeg igrača Lovćena, Partizana, Liježa, Nice, Standarda i Belincona, smo pitali da li je i dalje u fudbalu?
– Naravno. Nikada ga nisam napuštao. Već 30 godina imam firmu koja se bavi sportskim menadžmentom i organizacijom mečeva. Fudbal me čini mlađim – kroz osmeh je rekao Radanović.
Attachment
